MASAKR U SREBRENICI - "ŽENE I STARCI ŽIVI ZAPALJENI PO KUĆAMA"

 Muslimanski ekstremisti su 15. maja 1992. započeli organizovane napade na srpska sela zverski ubijajući  nedužne civile, mahom starija i nepokretna lica. Žrtve su sakaćene, ritualno ubijane i žive spaljivane. Bila je to prava "živa lomača" kako često ističu meštani podrinjskih sela

 

Građani Srebrenice sa tugom i bolom se prisećaju tragičnih majskih dana 1992. kada su počinjeni neki od najstrašnijih zločina nad srpskim stanovništvom. Nakon što su na Đurđevdan, 6. maja 1992. spalili srpsko selo Gnionu i zaklali šestoro staraca, te napali srpski deo sela Blječeva i počinili masakr u Zelenom Jadru, muslimanski vojnici su nastavili svoje zulume nad nedužnim civilnim stanovništvom. Zasede, zlostavljanja, ubistva..postali su svakodnevica. Život u Srebrenici više nije bio ni moguć ni siguran. Nakon „krvavog Đurđevdana“ započinje masovni egzodus i nasilni progon srpskog stanovništva sa područja Srebrenice. Nepregledne kolone srpskih izbeglica pokušavale su da pronađu spas od zla koje je okupiralo njihov grad. Ni taj progon nije mogao proći bezbolno, te su muslimanske žene i deca kamenovali vozila, autobuse i zaprežna kola sa srpskim izbeglicama, prisećaju se preživeli.

Nakon što su ostvarili svoje planove, muslimanski ekstremisti su otišli korak dalje i započeli su sa paljenjem srpskih sela i ubijanjem onih koji su ostali. 

15. maj 1992. zauvek će ostati crnim slovima upisan u sramnoj istoriji Bosne i Hercegovine kao dan kada su srebrenički muslimani  pokazali svoje pravo lice...U napadu na nekoliko srpskih sela u srebreničkoj opštini, likvidirane su dvadeset i dva civilna lica – mahom žene i starije osobe. Jedina krivica ovih nedužnih ljudi bila je to što su se drugačije zvali. Najveći broj žrtava je živo zapaljeno u svojim kućama, a oni drugi su zverski mučeni pa doslovno masakrirani.

Pred samo svitanje 15. maja 1992. naoružane muslimanske snage izvršile su napad na srpska sela Međe, Osredak, Viogor i Orahovica u opštini Srebrenica počinivši tom prilikom težak masakr. Danima pre napada u više navrata vođeni su bezuspešni razgovori sa muslimanskim predstavnicima o mirnom suživotu. Muslimanske pregovarače predstavnike meštana iz okolnih sela najčešće su predvodili milicioneri Hakija Meholjić i Naser Orić. 

Kada je Srbima izgledalo da je dogovor ostvaren, muslimani su iznenada napali i zaposeli navedena srpska naselja. U napadu su učestvovali dobro naoružani pripadnici "Armije BiH" regrutovani u okolnim muslimanskim selima Srebrenice i Bratunca. U zaseocima
Čumovići i Rovići, na prevaru je uhapšeno 35 meštana srpske nacionalnosti koji su odvedeni u logor "Pilićarnik" u zloglasnim Potočarima gde su danonoćno prebijani, zlostavljani i mučeni. Među zatvorenicima je bilo mnogo žena i dece, čak i jedna trudnica. Dve devojke su silovane u tim logorima. 

Sve što je u navedenim selima i zaseocima bilo srpsko, počevši od imovine: pokućstva, bele tehnike i stoke, do temelja je opljačkano, a potom preko 200 kuća i još više ostalih zgrada je spaljeno i razoreno. U svojim kućama su živi zapaljeni stariji i nepokretni civili srpske nacionalnosti.

Selo Viogor, nastanjeno većinskim srpskim stanovništvom napali su 15. maja 1992. pripadnici TO Sućeska, TO Srebrenica i TO Potočari pod komandom Nasera Orića i Zulfe Tursunovića. Tom prilikom selo je zapaljeno i uništeno, a imovina opljačkana. Nakon napada na Viogor ubijeni su civili Stoja Vasić (84) i Drago Jovanović (64). Stoja je, prema svedočenju njenog sina Slobodana, bila nepokretna i nije mogla da beži iz sela, te je ostala u svojoj kući gde su je muslimanski ekstremisti zlostavljali pa živu zapalili. Ni Drago Jovanović zbog bolesti nije uspeo da pobegne iz sela pa je prema kazivanju svedoka Miladina Ristanovića, ostao kod svoje kuće gde je zverski ubijen ubijen, a njegovi posmrtni ostaci nisu još pronađeni.

Vasić Mira, ćerka ubijenog Draga Jovanovića, u svom svedočenju rekla je da su u aprilu mesecu 1992, a i pre, počele provokacije od strane pojedinih komšija Muslimana iz susednih sela Sućeske i Bajramovića, a koje su se ogledale u svakodnevnom zaustavljanju autobusa od strane lica koja su na glavama imale crne kape. Zbog navedenih događaja, Mira je 01.04.1992. godine napustila Viogor i otišla je sa detetom u Zrenjanin. Tog 15.05.1992. muslimani su napali selo. Mirina majka se nekako uspela izvući prilikom napada i ona joj je lično pričala da je odmah počela bežati čim je čula pucnjavu, dok je Mirin otac krenuo prema štali da uzme koma i tada je ubijen. 

Još nije pronađeno ni telo Obrada Vasića (38) koji je nestao za vreme napada TO Srebrenica na selo Bojna kod Srebrenice. To selo takođe je uništeno početkom maja, a stanovništvo prognano. Supruga nestalog Obrada ispričala je kako je  nakon oslobođenja Srebrenice, u kući Orić Nasera pronađena sveska u kojoj je evidentirano nečitkim rukopisom da je civil Vasić Obrad, brat , ubijen kod releja u Srebrenici. Tom prilikom je takođe pronađen jedan papir na kojem je opisan način na koji je ubijen Marković Mirko iz Srebrenice i Jela je taj papir predala njegovom sinu, a svesku je predala jednom od pripadnika srebreničke policije. Ona napominje da je nestanak njenog supruga ostavio velike psihičke probleme njihovim ćerkama  koje su tada imale 4 i 5 godina, kao i Obradovom sinu Zdravku, iz prvog braka, čija je majka poginula pre rata, a koji je ovom prilikom izgubio i oca. Jela je u ovom ratu, pored supruga, izgubila i dosta rodbine, a u selu Podravanju su joj, prilikom napada muslimanske vojske, ubijeni sestra, njen suprug i njihovo dvoje dece. 

U selu Sjemovo muslimanski vojnici su brutalno ubili i nepokretnog starca Miloša Zekića (80) koji je nakon ubistva i zapaljen u svojoj kući, a selo je spaljeno i porušeno. I selo Osredak, naseljeno isključivo Srbima zapaljeno je petnaestog maja. Stanovnici tog sela dan ranije su prognani, jedino je ostao Sekula Ristanović (87), invalid, nepokretan. Prilikom upada pripadnika TO Srebrenica u selo, starac je pronađen a potom ubijen i zapaljen u svojoj kući. Ima ozbiljnih naznaka da je o svemu bio upoznat Naser Orić. Prema svedočenju Sekulinog sina Miladina, on je pre ulaska jedinica TO Srebrenica i TO Sućeska u Osredak obilazio više puta oca, dok se nalazio u izolaciji u selu Čumavići. - Selim Ahmetović iz Borkovića rekao mi je da će nakon paljenja sela Sjemovo, Bare, Rosulje i Rovići, pripadnici iste TO 15. maja zapaliti i Osredak. Od Selima sam tražio da kaže Naseru Oriću da ne pale selo jer mi je u kući ostao nepokretni otac. Narednog dana, na moj zahtjev pet vojnika TO Srebrenica odvelo me do kuće, ali sam zatekao kuću zapaljenu. Posmrtne ostatke oca pronašao sam tek kasnije, jer su me odmah vratili u izolaciju u Čumavić“, svedočio je Miladin Ristanović. 

Istog meseca su napadnuti Čičevci, srpsko selo u opštini Srebrenica, i tom prilikom su na najokrutniji način pogubljeni: Novaković Danica (80), njen dever Novaković Miloš, te njihove komšije Tanasijević Manojlo i Tanasijević Milenko. Telo starog Miloša je pronađeno bez glave  prema rečima Daničinog sina ona nije napustila selo jer je bila skoro nepokretno. Njen sin Ivan je nakon oslobađanja Srebrenice otišao natrag u selo, gde je pronašao telo svoje majke, koja je bila ubijena iz vatrenog oružja. Ona je bila zakopana na jednoj livadi u zaseoku Biljeg, a nešto kasnije je telo ekshumirano i ona je ponovo sahranjena u porodičnoj grobnici.

U isto vreme jedinice TO Srebrenica koje su predvodili Hakija Meholjić i Nedžad Bektić, komandant brigade „3. maj“ Kragljivoda (i član štaba svih oružanih snaga u Srebrenici), napali su srpsko selo Međe. I to selo je spaljeno, a u selu je ubijeno sedmoro civila, među njima Vojislav Đurić (73) i njegov sin Novak (47), inače gluvonema i mentalno zaostala osoba, dok je u zaseoku Karno zverski ubijena domaćica Petrija Andrić (60) i to hladnim oružjem, nožem ili mačetom. Prema svedočanstvima preživelih ranjenih meštana, nakon upada Meholjićevih i Bektićevih jedinica u taj zaselak, zarobljeni su i civili Milojko Gagić (52) i Radivoje Subotić, da bi potom bili mučeni i naposletku ubijeni. Iz sela je u zatočeništvo u Srebrenicu odvedeno desetak meštana: preživeli su svedočili da su svi mučeni, a da su neki ubijeni. Meholjićevi i Bektićevi vojnici nekoliko dana kasnije zapalili su i Radoševiće, a tom prilikom u svoj kući ubijen je i zapaljen starac Aleksa Perić. Nešto ranije i vojnici Orićeve i Tursunovićeve jedinice ponovo su se „proslavili“: sačekali su da se deo prognanih meštana Orahovice vrati u selo, a zatim ih napali i selo konačno spalili. U tom besomučnom napadu je ubijen slobovidi starac Radojko Petrović. 

Meštanin Karna Milenko Subotić ispričao je pre nekoliko godina za medije da su prilikom napada i upada u selo, pripadnici muslimanskih snaga uhvatili njegovog brata Radivoja i nakon višednevnog mučenja ubili ga i zakopali u jednoj njivi u kraju sela. -Prilikom ekshumacije i prenošenja njegovih posmrtnih ostataka utvrđeno je da su mu ruke vezane žicom i polomljene noge, ruke, rebra i lobanja, kao i Milojku Gagiću koji je bio istog dana zarobljen, ali je nakon nekoliko dana mučenja ubijen i zakopan u selu Klotjevac odakle je ekshumiran i sahranjen u porodičnom groblju, rekao je Subotić.

U "Srebrenički aušvic", jedan od najzloglasnijih logora u Podrinju, tada je dovedena i Srpkinja Ljubica Gagić (42) koja je tu danonoćno mučena i zlostavljana od strane muslimanskih vojnika a nesrećna žena je ubrzo i podlegla od torture muslimanskih vojnika. 

Za ovaj stravičan masakr i uprkos brojnim dokazima i izjavama svedoka, još uvek niko nije odgovarao. Zločinci i danas slobodno šetaju a državni organi ćute i štite počinioce i to sve sa jednim ciljem - da zločini nad Srbi u Srebrenici ostanu neprocesuirani. Svima je jasno da rat u Srebrenici nije počeo u julu 1995. Mnogo pre tog jula 1995. počinjeni su stravični zločini nad srpskim stanovništvom tokom kojih je spaljeno 150 sela i zaselaka a ubijeno 3 267 ljudi, među kojima i 72-oje dece.

 Izvor: Nova srpska politička misao - "Nekažnjeni zločini nad Srbima u Podrinju" 

 Fond Istorijski projekat Srebrenica - "Srpske žrtve Srebrenice 1992-1995"