TUGA SRBINOVA

  Reči Gorana Šarića , hrvatskog istoričara о najvećim јunacima našeg doba.   "Desetine tisuća Slovenaca, Hrvata i muslimana iz Bosne iz Habsburške monarhije kretali su se prema Drini. Mnogima od njih ona će biti posljednja adresa. Drugi će je preći, ali će ostaviti kosti u šumama Cera. Čak i mnogi koji su preživjeli, kasnije će se u paničnom bijegu pred srpskom vojskom udaviti u moćnoj rijeci. Ti Hrvati, Slovenci i muslimani (danas Bošnjaci) ginuli su za tuđu državu, jer svoje nisu imali. Pred samo nešto više od 100 godina, najveći slovenski grad bio je Trst, ali Slovenci su u njemu polako postojali Talijani, kao što su Slovenci u Celovcu (danas Klagenfurtu) odlučili da budu Nijemci. Dalmacija je bila nedođija na kraju svijeta, regija do koje nije bilo čak ni pruge, odakle se jedna trećina stanovništva iselila samo u deset godina. U Zadru su živjeli Talijani, a Hrvati su bili manjinsko stanovništvo Pule, Rijeke, Vinkovaca, Osijeka, Vukovara, Slavonskog Broda... Muslimani iz B...

Sleva na desno Радомир Путник,Живојин Мишић, Степа Степановић и Петар Бојовић   У писму насловљеном армијском ђенералу Дражи Михаиловићу, војвода каже: Да у својој дубокој старости преживљава часове минулих борби и верује да је српски народ "надахнућем Божјим способан да даје велике људе и да ће их у овим тешким судбоносним часовима и дати". "Сазнањем да сте Ви, драги Србине и ђенералу, развили ослободилачку заставу, са онога места одакле је мој ратни друг Петар (Живојин, п.а) Мишић започео, пре двадесет и осам година, и протерао непријатеља из наше отаџбине, изазвало је у мени велику радост и до максимума појачало жељу за личним учешћем у данашњој борби. У одсуству физичке снаге да узмем непосредног учешћа у остварењу овог великог дела нације, ја сам Вам, драги и велики сине српског рода, ставио на располагање моје име и моју децу уз очински поздрав и војничку заповест: НАПРЕД У ПОБЕДУ, ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ", написао је војвода Бојовић, подржавајући Југо...

 На благом узвишењу са ког се, као са високе тврђаве, пружа поглед на околна насеља и путеве што воде ка њима, љубављу и трудом вјерника подигнут је храм Сабора српских просветитеља и учитеља у Олову. Сама градња започета је 1934. године и било је потребно пуних шест година да засија крст над оловском љепотицом.      Храм су у Другом свјетском рату девастирале усташе и од њега направиле шталу. Након рата извршена је дјелимична обнова, али страдална судбина храм је дочекала и у посљедњем рату у Босни и Херцеговини. Током историје храмови и манастири често су пострадали заједно са српским народом. Данас, трагови српског постојања видљиви су само у оним мјестима гдје се чују звоно и молитва. Позивамо вас на учешће у обнови храма Сабора српских просветитеља и учитеља у Олову, како би свијећа обасјала таму прошлости, а звоно надјачало тишину усамљености.

Врање, година 1919.   Амерички црвени крст прикупљајући податке о становништву Србије након претрпљеног злочина и пегавог тифуса који је задесио нашу земљу. Дошли су до неименоване девојчице, која је живела сама. Питали су је колико има година: "Десет" , рекла је. Они су се згранули јер је била ниска растом, неухрањена и изморена... Питали су је да ли је рањавана у рату: Она је стидљиво отворила кошуљицу и показала резове ножем по трбуху, које је нанео бугарски војник. Питали су је зашто живи сама: Рекла је да су јој тог дана бугарски војници заклали мајку и оца, а старије сестре и браћу су одвели. Нису се никад вратили, те сматра да више нису живи. Нико није знао како је ово детешце преживело ране и чиме се хранило све време. Вероватно су јој помагали рођаци, али она није напуштала кућу, ишчекујући да ће се сестре и браћа ипак вратити... Једна америчка медицинска сестра је привила у загрљај и изустила: Little Lady of Sorow!(мала госпа са неба) Италијани би рекли P...

  Петар Б. Богуновић   Сви новокомпоновани народи, који немају своју историју, посежу за туђим културно-историјским наслеђем (историјским личностима, догађајима или споменицима материјалне природе). По питању Хрбвата, и њихове "тисућлетне" историје, поставио бих као историчар само десет једноставних питања: 1. Где су хрватски књажеви и жупани сахрањени? 2. Где су гробови и маузолеји хрватских краљева? 3. Где су повеље хрватских краљева? 4. Где је ковани новац и где су печати хрватских краљева (које иначе имају, сви, њима суседни народи)? 5. Где су рудници хрватских краљева? 6. Где су дипломатска писма хрватских краљева? 7. Где су дворци хрватских краљева? 8. Где су задужбине (цркве и манастири) хрватских краљева? 9. Где су било какви помени и докази у Риму или Цариграду о крунисању хрватских краљева (који узгред постоје за све владаре њима суседних народа)? 10. Где је народна епика о хрватским краљевима (читај: у хрватском народу уопште ни не постоји народна епика средњег век...