ОДЛИКОВАЊА ВОЈВОДЕ БОЈОВИЋА

Sleva na desno Радомир Путник,Живојин Мишић, Степа Степановић и Петар Бојовић

 

У писму насловљеном армијском ђенералу Дражи Михаиловићу, војвода каже:Да у својој дубокој старости преживљава часове минулих борби и верује да је српски народ "надахнућем Божјим способан да даје велике људе и да ће их у овим тешким судбоносним часовима и дати".

"Сазнањем да сте Ви, драги Србине и ђенералу, развили ослободилачку заставу, са онога места одакле је мој ратни друг Петар (Живојин, п.а) Мишић започео, пре двадесет и осам година, и протерао непријатеља из наше отаџбине, изазвало је у мени велику радост и до максимума појачало жељу за личним учешћем у данашњој борби.

У одсуству физичке снаге да узмем непосредног учешћа у остварењу овог великог дела нације, ја сам Вам, драги и велики сине српског рода, ставио на располагање моје име и моју децу уз очински поздрав и војничку заповест: НАПРЕД У ПОБЕДУ, ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ", написао је војвода Бојовић, подржавајући Југословенску војску у отаџбини.

После смрти војводе Бојовића ОЗН-а је преко Радио Београда објавила вест.

„Поштовани слушаоци данас је 20. јануар 1945. године. Јуче у Београду умро је Војвода Петар Бојовић. Важно саопштење: Свако ко покуша да дође на сахрану овог непријатеља наше Народно-ослободилачке борбе биће ухапшен и кривично гоњен.”

 

Одликовања Војводе Петра Бојовића:

Домаћа одликовања

Орден Карађорђеве звезде 1, 3. и 4. реда

Орден Карађорђеве звезде са мачевима 2, 3. и 4. реда

Орден белог орла 3, 4. и 5. реда

Орден белог орла са мачевима 1. и 5. реда

Орден Таковског крста 2, 3, 4. и 5. реда

Орден Светог Саве 3. реда

Орден Југословенске круне 1. реда

Златна медаља за храброст

Медаља краља Петра I

Споменице за Српско-турске ратове 1876—1878.

Споменица за Српско-бугарски рат 1885—1886.

Споменица за ослобођено Косово 1912.

Спомен-крст 1913.

Споменица на Први светски рат 1914—1918.

Албанска споменица

Споменица гарде

Инострана одликовања

Орден Франца Јозефа 5. реда, Аустроугарска

Орден Светог Александра 2. реда, Бугарска

Орден за војне заслуге 2. реда, Бугарска

Орден за грађанске заслуге, Бугарска

Орден Светог Спаситеља 2. и 4. реда, Грчка

Орден Данеборг 4. реда, Данска

Орден Светог Михајла и Светог Ђорђа 2. и 3. реда, Енглеска

Орден Св. Мауриција и Лазара 1. реда, Италија

Орден Светог Владимира са мачевима 3. реда, Русија

Орден Светог Ђорђа 3. реда, Русија

Орден Легије части 1, 2. и 4. реда, Француска

Споменица Руско-турског рата 1877-1878, Русија

Ратни крст 1914—1918, Француска

Последње године (1944—1945)

По ослобађању Београда крајем 1944. године, десио се један немили инцидент у његовој кући од припадника ОЗНЕ. Преминуо је 19. јануара 1945. године, у својој кући у Београду. Сутрадан 20. јануара породица је контактирала команду града Београда и пријавила смрт. Сазнавши за смрт војводе Бојовића ОЗН-а је преко Радио Београда објавила вест.

„Поштовани слушаоци данас је 20. јануар 1945. године. Јуче у Београду умро је Војвода Петар Бојовић. Важно саопштење: Свако ко покуша да дође на сахрану овог непријатеља наше Народно-ослободилачке борбе биће ухапшен и кривично гоњен.”

Није испоштовано право на сахрану о државном трошку, па је његово тело на воловским колима превезено 21. јануара на Ново гробље. Сахрањен је без икаквих војних почасти у породичну гробницу у присуству породице и најближих пријатеља. Сахрани од поштовалаца није присуствовао нико. За то су се постарали људи у кожним капутима који су лично надгледали скромну породичну сахрану. Нису дозвољавали поштоваоцима његовог дела да приђу гробу и одају поштовање. Једини је српски бојни војвода кога су понизили унуци његових ратника из Балканских и Првог светског рата