Како су комунисти и партизани у српском народу још увек *родољуби*

 

Зашто се комунисти и партизани у српском народу још увек сматрају и називају родољубима и колико још таквих "родољуба" треба да нас задеси да би као народ научили нешто из сопствених трагедија?

Да ли родољуб може да мрзи свој род и народ као такав, и да ли родољуб може да постане крволок свог народа, да би касније етикету крволока и оног који је убијао свој народ, залепио оном који је свој народ спашавао и збрињавао, свестан да ће и сам постати предмет опањкавања, како родољубивих крволока, тако и народа?

Па да напишемо нешто о делима ових "родољ

уба" који су имали више од пола века да народ убеде у своје лажи - конкретно у Црној Гори, у којој је нажалост још увек највећа дилема око тога ко је родољуб а ко издајник, и у којој су ови јамари и данас за неке родољуби и ослободиоци који су корен свих већих проблема у данашњој Црној Гори.

У ситуацији терора, насиља, масовних ликвидација недужних и невиних, коју су створили комунисти, почев од краја 1941. године, па до краја рата и окупације, посебно су страдали свештеници Српске православне цркве - Митрополије црногорско-приморске. О томе говоре извештаји које је митрополит Јоаникије Липовац упутио Светом синоду СПЦ 2. фебруара 1944. године, а у извештај су пренети следећи подаци:

1) На територији ове епархије током протекле три године дана порушени су и запаљени следећи манастири: Режевићи, Градишта, Ждребаоник, Жупа и Бијела.

2) Скоро сви остали манастири који су у саставу Митрополије црногорско-приморске оштећени, руинирани и материјално опустошени, односно покрадени, јер је већина манастира под контролом комунистичких организација.

3) Свештеномонаси су дијелом побијени, многи од њих су бјекством од комуниста себи спасили живот и тако избјегли смрт и вријеме, због више сила, напустили манастире.

4) Комунизам је овамо нанио велико злo нашем народу. Убиства, пустошења, паљевине, терор и слично трпио је наш национални свијет. Црква је жестоко страдала. Седамнаесторо браће наше свештеника убијено је од комуниста.

5) Са подручја ове епархије окупатор је ухапсио и интернирао девет свештених лица ван граница Црне Горе.

Порушени и опљачки манастири и многобројне цркве широм Црне Горе, девастирани су, са срушеним иконостасима, обијеним вратима и поломљеним прозорима, језиво су изгледали, а поједини од њих служили су за затварање стоке, као манастир Режевићи, на пример.

Током 1941. године побијени су:

1) Свештеник Василије Божарић, парох рогамски, убијен је 15. новембра 1941. као једна од првих жртава комунистичког терора. Комунистима се није свиђао његов национални и хришћански рад с народом његове парохије и зато је убијен. Био је жртва оних који су му пљували на крст.

2) Јереј Петар Вујовић, парох метеришко-друшићки, код Жупе Добрске, убијен је у Куновом присоју 1941. године. Партизани су га после зверског мучења и иживљавања над њим, живог бацила у јаму дубине око 70 метара, а по сведочењу људи који су у то време били деца, чувајући стоку у околини јаме у којем је био бачен отац Петар Вујовић, његов вапијући глас, позивајући за помоћ, чуо се из јаме пет дана након што је у њу бачен.

3) Архимандрит Никодим (Јањушевић), старјешина манастира Жупа код Никшића, убијен је од партизана 29. јуна 1941. године. Убијен је у манастиру, да би манастир потом опљачкали. Однијете - украдене су све манастирске драгоцености као и шеснаест игуманових одликовања.

4) Ново Караџић, свршени богослов из Запале код Лијеве Ријеке, убијен је 1941. године на звјерски начин од својих рођака.

5) Јереј Богдан Церовић, парох жабљачки, убијен је 5. новембра 1941. заједно са својим сином јединцем Драгутином. Комунисти су потом на Јеванђељу у цркви у Барама Жугићким, написали: „Ликвидирасмо попа Богдана Церовића, разбојника. Ако се не уразумиш и тебе ће снаћи што је њега снашло.

Током 1942. године побијени су:

1) Јеромонах Теофан (Бајатовић) сабрат манастира Косијерева убијен је на Бадњи дан 1942. Одведен је из манастира и одмах убијен, а потом је његов леш бачен у јаму у селу Видно код Вучедоле.

2) Протосинђел Варнава (Бућан), настојатељ манастира Подластва у Грбљу, убијен је 24. јануара 1942. Налазио се на дужности настојатеља манастира Подластва само неколико дана, јер је претходно боравио у Албанији. Из манастира је изведен од комуниста и послије мучења и иживљавања над њим, убијен је, а његово тијело унакажено. Послије неколико дана од убиства његов леш је пронађен на гувну код Светог Стефана.

3) Јеромонах Гаврило (Дабић), старјешина манастира Жупа код Никшића, одведен је од партизана из манастира на Благовијести 1942. године, убијен, а његово унакажено тело пронађено је после неколико дана, бачено у јамивој Плочи код Драговољића.

4) Јереј Ново Делић, парох планинопивски, који је као парох на дужности у својој парохији провео само неколико месеци, убијен је 3. априла 1942, а потом је његов леш бачен у бунару на месту званом Беришина Лука.

5) Јереј Ристо Јарамаз, парох косијеревски, убијен је на Јовандан 1942. на путу званом Кнеж до Петровића. Партизани су му послије егзекуције ставили епитрахиљ око врата и крста у руку.

6) Поп Павић Кековић, парох павковићки, убијен је почетком јуна месеца 1942. године.

7) Поп Васо Поповић, парох вучедолски, убијен је од комуниста између Божића и Богојављења 1942. Пре његове егзекуције, понуда комуниста да им приђе одбио је ријечима: „Ја сам војник Христов”.

8) Попа Рада Поповића, пароха величког, убили су партизани у Шпиљи на Сињајевини. У исто време убијен је и протојереј Лазар Радоњић, парох речински.

Током 1943. убијени су:

1) Свештеник Саво Пејовић, парох поборско-ластвански, убијен је из засједе 26. августа 1943.

2) Поп Голуб Чукић из Васојевића.

Током 1944. убијени су:

1) Јереј Станко М. Шаулић, парох тепачки, убијен је 30. децембра у Никшићу.

2) Барбић Михајло, парох кртољски,

3) Крсто Марковић, парох орашко-штитарски,

4) Томовић Ђуро, парох прошћенски,

5) Петко Јовановић, теолог,

6) Јанко Шћепановић, богослов.

За крај, ово су само неке од крилатица под којима су се борили ови "родољуби":

„Nosim kapu sa tri roga i borim se protiv Boga”

„Ustaj seljo, ustaj rode, da se braniš od gospode, od popova mantijaša i ostalih zelenaša”

„Padaj, kišo, krv operi kud prolaze proleteri”

„Mi smo protiv Boga i vladara, protiv crkve i oltara”