VOJVODA MOMČILO R. ĐUJIĆ 1907-1999
DRAŽINO PISMO ĐUJIĆU
"Драги брате Војводо, У џиновским напорима нашег народа за Краља и Отаџбину Ви сте дали све од себе водећи храбро у крвавим борбама своју јединицу. Не мање је Ваша заслуга на организацији четничке Динарске дивизије. У име Краља и Отаџбине захваљујем Вам на свему што сте до сада урадили уверен да ће се Ваша јединица под Вашим храбрим вођством и даље одликовати у стварању нове и слободне Отаџбине. Братски Вас поздравља Ваш Драг. М. Михаиловић арм. Ђенерал 24. јула 1942. г. слободне српске планине. Брату Војводи Момчилу Ђујићу"
Momčilo Đujić izvestio Vrhovnu komandu 3. marta: "Kad smo očistili dolinu Vrlike od partizana i počeli rad po uputu br. 5, 27. februara 300 crnolegijaša iz Sinja prodrlo je noću do Vrlike s namerom da tamo uspostave svoju vlast, terorišući i pljačkajući naš narod. U to vreme naš odred sa 150 ljudi bio je zaposlen prema Dinari. Naše seoske straže prihvatile su borbu dok je odred stigao. Dok se izvodila borba protiv crnolegijaša, istovremeno naši su borci bili napadnuti s leđa iz Svilaje od strane partizana. Borba je trajala celi dan. Rezultat borbe sledeći: Crna legija sjurena u Sinj, a partizani preko Svilaje, u pravcu Muča. Zarobili smo 27 karabina - nešto municije i ostale spreme, ubili 32 crnolegijaša i jednog zarobili. Broj ranjenih nepoznat. Mi smo imali 4 mrtva i 4 ranjena." O novoj borbi protiv ustaša kod Vrlike, Đujić je javio 14. marta: "Ponovne borbe sa ustašama koje su se vratile iz Sinja, vođene su u Vrličkoj dolini 10. marta. Rezultat 15 mrtvih i 7 ranjenih ustaša. Mi nemamo gubitaka." Ovom prilikom četnike su napale samo ustaše ali 28. marta Đujić piše: "Kod Vrlike Kosovska brigada bila je napadnuta u isto vreme od ustaša i partizana."
VOJVODA MOMČILO R. ĐUJIĆ 1907-1999
VOJVODA MOMČILO R. ĐUJIĆ 1907-1999 ljeta Gospodnjeg 11. septembra 1999. preselio se u Nebesku Srbiju legendarni Četnički Vojvoda Momčilo R. Đujić, komandant ''Dinarske Četničke Divizije'', osnivač i doživotni predsednik ''Pokreta Srpskih Četnika Ravne Gore'' u emigraciji. Neka mu Gospod podari Rajsko naselje u Nebeskoj Srbiji. Večna mu slava i hvala. VOJVODA MOMČILO R. ĐUJIĆ
Piše: Milisav Marković Četnički Vojvoda, div junak sa Dinare, Komandant slavne nepobedive Dinarske Četničke Divizije i doživotni Predsednik Pokreta Srpskih Četnika Ravne Gore Dom čestitih Srbskih roditelja, Rade i Ljubice Đujić, u pitomom Dalmatinskom selu Topolju kod Knina, bio je ispunjen neobičnom radošću 27. Februara 1907. godine. Toga dana rodilo im se prvo muško dete i nadenuše mu Srbsko istorijsko ime Momčilo. Ko je tada mogao i zamisliti da će ime zaista odgovarati ulozi koja će čekati njihovog sina, kad bude u zrelim godinama i koju će on uspešno odigrati ne samo u svome rodnom mestu već na širokim prostorima tromeđe, Bosne, Like i Dalmacije. Niko tada nije mogao predvideti kolika ga slava čeka, ali i koliko breme odgovornosti, koje će on nositi na svojim plećima. Nosiće on to breme junački, herkulski. Neki će mu zavideti, ali mnogi će mu se diviti. Diviće mu se i Srbski Zlatoust 20-og veka Vladika Nikolaj. Osnovnu školu je završio u Kninu, a Bogosloviju u Sremskim Karlovcima. Kao mlad Bogoslov objavio je zbirku pesama „Emilijade“ (Srpska manastirska štamparija Sremski Karlovci, 1931. godine). Vladika Dalmatinski Irinej ga je rukopoložio 1933. godine i dodelio mu parohiju u selu Strmica kod Knina. Svojim snažnim i nadahnutim propovedima sa oltara, kao i lepim ophođenjem sa narodom, mladi Sveštenik sve više privlači narod i okuplja ga oko Crkve. On neumorno radi, ali ne ograničava svoje delatnosti samo na Crkveno polje, on je aktivan i na drugim poljima. On je u svojoj parohiji organizator svih nacionalnih, kulturnih i humanih organizacija i predvodnik svoje pastve u tim organizacijama i njihovim delatnostima. Kada je ratna oluja zahvatila Jugoslaviju i kada su Hitlerove trupe i trupe njegovih satelita ušle u Jugoslaviju i raskomadale je, tada su nastali apokaliptični dani za ceo Srbski narod, naročito za onaj njegov deo koji je potpao pod Hitlerom stvorenu Nezavisnu Državu xrvatsku. Tada su došli crni dani za Srbe na Tromeđi, najpre za Sveštenike i druge narodne prvake, a potom za sav Srbski živalj. Među mnogim Srbima koji su se sklonili u Kistanje (anektiranu zonu pod italijanskom vlašću) bio je i Sveštenik Momčilo Đujić, koji odmah sa viđenijim Srbima osniva odbor za prihvatanje i zbrinjavanje izbeglog naroda, koji je svakodnevno pristizao u sve većem broju. Na tom poslu Momčilo neumorno radi sve do dana Ustanka na Tromeđi, kada će se vratiti u Strmicu i povesti narod u borbu protiv ustaša. Već u prvim nedeljama postojanja Nezavisne Države xrvatske (NDH) izvršen je pokolj Srba koji se merio desetinama hiljada pobijenih. Ovakva situacija, koja dovodi Srbski narod pod kontrolu marionetske NDH na rub biološkog opstanka, izazvala je spontanu reakciju. Momčilo Đujić se u prvim danima ustaškog zločina nad Srbima u okolini Knina stavlja na čelo pokreta otpora i formira Dinarsku Četničku Diviziju koja je do kraja rata štitila Srbe na tromeđi Like, Bosne i Dalmacije od ustaškog terora. U tim teškim danima, kao da teror ustaša, najgorih zločinaca koji je Svet ikada video, nad Srbskim narodom nije bio dovoljan, pojavljuje se još jedan pokret koji će kasnije zavladati Jugoslavijom. Na pomolu je bio novi neprijatelj, bezbožni komunizam, koji će nametnuti Srbskome narodu još jednu borbu, u kojoj će uloga Sveštenika Momčila Đujića biti od presudnog značaja po daljnju sudbinu Tromeđe. Kao odličan poznavalac komunizma, komunističke ideologije, strategije i taktike, Momčilo je odmah osetio opasnost koja preti Srbskom narodu od komunizma, čim je primetio njihove naoružane "leteće vodove" kako vršljaju po Srbskim selima i zavode naivan narod svojom lažnom i bezbožnom propagandom. Odmah je upozorio ostale narodne prvake o ovoj novoj opasnosti i ukazao na teške posledice po narod ako se na vreme ne zaustavi pakleni rad komunističke partije. I ostali nacionalni ustanički prvaci počeli su da pokazuju znake zabrinutosti i uznemirenosti. I suviše je bila upadljiva komunistička pohlepa za vlašću, koju je pratila njihova potpuna neosetljivost i ravnodušnost prema stradanjima Srbskog naroda. Pritisak komunističke partije na narod i ustaški genocid, dovešće do istorijske Konferencije Srbskih prvaka i boraca u Crnim Potocima, u Novembru 1941. godine. Na zboru u Crnim Potocima donešena je odluka o formiranju Dinarske Četničke Divizije. Za komandanta jednodušno je izabran Sveštenik Momčilo Đujić. Na Vidovdan 1942. godine Momčilo Đujić ukazom Kralja Petra dobija visoko priznanje Srbskog Četničkog Vojvode. Svestan teškog položaja u kom se nalazi Srbski narod, uništavan od ustaša, u nemilosti od okupatora, na pragu novih stradanja koja mu pripremaju Titovi komunisti, Vojvoda Momčilo Đujić se primio velike odgovornosti Komandanta Dinarske Četničke Divizije i istu, pod komandom Đenerala Draže, vodio iz borbe u borbu sve do kraja rata. Od svoje pojave bio je komunistima trn u oku. Oni su sve više i sve otvorenije ispoljavali svoje paklene namere. U Februaru 1942. napravili su mu zasedu, kad se vraćao iz Drvara u Strmicu, sa čvrstom namerom da ga ubiju. Zahvaljujući svojoj opreznosti, Momčilo je osujetio njihov pakleni plan. Od tada je on još budnije motrio na njihove pokrete. Posle gnusnog ubistva Ilije Desnice, jednog od najvećih junaka u Ustanku, kao i ubistva još mnogih ustaničkih prvaka i boraca, Vojvoda Momčilo Đujić je osetio da je strpljenju Srbskih boraca i Srbskog naroda došao kraj. Borba, koju su im komunisti svojim zločinima nametnuli, morala je da se prihvati. I Vojvoda Momčilo Đujić ju je prihvatio. Hrabar i neustrašiv, kakav je bio i ostao, On će u toj borbi lično predvoditi borce Dinarske Četničke Divizije, ići će od jedinice do jedinice, od sela do sela, držaće zborove i ukazivaće narodu na opasnost, koja mu preti od ovih najnovijih neprijatelja, koji po naređenju Tita i partije rade na potpunom uništenju Srbskog naroda i time nastavljaju ustaški posao. Komunistima ustaše nisu uopšte smetale. Oni su uperili svoje otrovne strele jedino i isključivo protiv Četnika. Ustašama su praštali, ali za Četnike nije bilo milosti i praštanja. Za vreme skoro 4-godišnje borbe sa komunistima Dinarska Četnička Divizija je dala mnogo žrtava. Na hiljade njenih boraca položilo je svoje živote na oltar Otadžbine. Svaku pojedinu žrtvu osetio je Vojvoda kao jedno pero, bolno iščupano iz njegovih krila. “Dok sam bio na položajima kod Vrlike, neprijatelj je upao u moju dragu Strmicu i počupao najljepše perje iz mojih krila”… rekao je jednom prilikom na sahrani posle pogibije velikog broja boraca Strmičkog bataljona (Jan. 1943.), i tešio ucveljene i u crno zavite porodice. Kroz sve ratne godine Dinarska Četnička Divizija na čelu sa Vojvodom Momčilom Đujićem vodila je nadljudske borbe protiv okupatora, komunista i ustaša. Ulazak Crvene armije u Istočnu Srbiju 22. Septembra 1944. godine bio je prekretnica za sve ratujuće strane na teritoriji bivše Jugoslavije. Ovo se posebno odnosi na partizane, čiji je jedini cilj bio osvajanje vlasti i uništenje nacionalnih snaga. Dolaskom Crvene armije, postaje jasno da dolaze teži dani, kako za Ravnogorski Pokret, tako i za ceo Srbski narod. Komunisti, u čije redove sada ulaze hrvatske ustaše i domobrani, počinju da nagomilavaju trupe u Kninskoj Krajini i na Tromeđi Bosne, Like i Dalmacije. Ovim manevrom komunisti su želeli da postave obruč oko Dinarske Četničke Divizije, koji bi doveo do njenog uništenja. Dinarska Četnička Divizija se našla u zabrinjavajućoj situaciji i biva primorana da vodi svakodnevne borbe na svim frontovima. Za Dinarsku Četničku Diviziju nastupaju teški i neizvesni dani ispunjeni borbama i naporima da se pronađe izlaz. Komunisti sve jače stežu obruč, dovodeći sveže trupe opremljene teškim naoružanjem koje dobijaju od bivših Četničkih saveznika Engleza. U jeku najžešćih borbi, komandant Dinarske Četničke Divizije Bojvoda Momčilo Đujić, sazvao je sve svoje komandante korpusa, brigada i bataljona na sastanak u svoje rodno selo Topolje kod Knina. Na ovom istorijskom sastanku doneta je zajednička odluka da se izvrši proboj kroz neprijateljske snage i da se krene u povlačenje prema jugozapadu. Odlučujući okršaj i proboj kroz komunistički obruč odigrao se u selu Pađene. Noću između 2. i 3. decembra 1944. godine Četničke snage kreću u odlučan i nezadrživ juriš. U nadčovečanskoj borbi prsa u prsa koja je trajala više od sedam sati i odnela velike žrtve na obe strane, Dinarska Četnička Divizija probija neprijateljski obruč. Četnički junaci uspevaju da sruše neoborivu komunističku tvrđavu i otvaraju put za odstupnicu. U ovom nadčovečanskom proboju, Četnici pobeđuju daleko nadmoćnije komunističke snage pod komandom Titovih poslušnih generala Boška Šiljegovića i Petra Drapšina. Iz te slavne plejade sinova Tromeđe i drugih Srbskih krajeva, mnogi su ostali kao mrtva straža za nova pokoljenja, tamo gde su se goloruki digli na ustanak 1941. godine. Oni su voleli svoj Srbski narod više od svojih života. Posle proboja kroz komunistički obruč, Dinarska Četnička Divizija je nastavila marš pravcem: Otrić – Srb – Mala Kapela – Gacka dolina, ka severnom primorju, jer se verovalo da “saveznici“ neće prepustiti Jugoslaviju apsolutnoj vlasti komunista. U tim krajevima ustaše su izvršile nezapamćene zločine nad Srbskim narodom, nemajući milosti ni prema starima, ni prema mladima. U koloni u kojoj su bili borci pomešani sa ranjenicima, starcima, staricama i majkama sa decom, preovladavala je iscrpljenost od zime, gladi i napornog puta. Ova golgota preko severnog primorja, na putu za Sloveniju, je zahtevala savlađivanje mnogih teškoća. Najteža prepreka je sigurno bio prelaz preko hladne i nabujale reke Korane. Morali su se napraviti imrpovizovani mostovi od konjskih kola i komora za prelaz civilnog stanovništva. Nabujala reka je odnela svoj danak odnoseći borce i njihove konje. One koji su bezbedno prešli, na drugoj strani je čekala neprijateljska zaseda. Posle pada istočnih krajeva, komunisti se sa jakim formacijama ustremljuju na Sloveniju, sa ciljem da unište Dinarsku Četničku Diviziju i ostale Srbske nacionalne snage koje su se nalazile u tim krajevima. U Vipavskoj Dolini, izvršena je koncentracija svih nacionalnih snaga sa namerom da se preko reke Soče pređe u Italiju. Za prelazak u Italiju bilo je potrebno zaustaviti Brozove komuniste i razbiti ostatke Musolinijevih fašista koji su se nalazili u Gorici. Četnici su uspeli da odbrane most na reci Soči i tako omoguće borcima i civilnom stanovništvu da pređu u Italiju. Posle prelaza, most je uništen da bi se sprečilo nadiranje komunista. Ovim činom Dinarska Četnička Divizija se našla u tuđini iz koje se ni do dana današnjeg nije vratila u Otadžbinu. Posle dolaska u Italiju, Četnici bivaju peške upućeni u logor u Palma Novi, gde bivaju privremeno smešteni. Na Đurđevdan 1945. godine, Četnicima u Palma Novi naređeno je da se sve borbene formacije razoružaju. U Srbskoj istoriji Đurđevdan je dan kada se ustanici okupljaju i naoružavaju. Ovoga puta ustanici su morali da se rastanu sa oružjem, koje su svojom krvlju platili. Taj tragičan dan obeležilo je nekoliko samoubistava boraca Dinarske Četničke Divizije, koji se nisu mogli pomiriti sa ovolikom nepravdom. Nažalost poslednji metci ispaljeni iz ruku Junaka Dinarske Četničke Divizije nisu bili slavljenički već samoubilački. U Palma Novi je završen ratni put herojske Dinarske Četničke Divizije. Ravnogorski pokret i Dinarska Četnička Divizija je nastavila da živi u emigraciji gde je opstala do današnjeg dana. Po dolasku u Ameriku, Vojvoda Momčilo Đujić, ratni komandant Dinarske Četničke Divizije, i njegovi borci nastavili su borbu protiv ateističke ideologije koja je porobila Srbski narod. Glavni pravac ove borbe je bilo izobličavanje laži koje su komunisti fabrikovali o Đeneralu Mihailoviću i njegovoj borbi. Četnički odbori se potom osnivaju po Americi i Kanadi, gde su se Četnici naselili. Na jednoj od sednica u kući Vojvode Đujića, rešeno je da se sazove prvi Četnički kongres, za 31. Maj 1952. godine, u južnom Čikagu. Tog 31. Maja 1952. ckupiše se mnogi Četnici, delegati i gosti. Na tom prvom kongresu, za predsednika kongresa bira se Đoko P. Marić. Na tom kongresu proglašava se „Organizacija Srbskih Četnika u slobodnom Cvetu”. Za predsednika Centralne uprave Organizacije Srbskih Četnika izabran je Vojvoda Momčilo R. Đujić, za potpredsednika Đoko Marić, za sekretara Kapetan Nedeljko Plećaš, za blagajnika Boško Nanić, itd. Posle rata, pune 54 godine Bojvoda Đujić održava kontakt sa svojim saborcima rasejanim po raznim zemljama slobodnog sveta. Posećuje ih, savetuje i hrabri, osvežavajući kod njih uspomene na borbu koju su vodili i ideale za koje su mnoga braća saborci svoje živote dali, uz to podsećajući ih na obaveze, koje do poslednjeg daha imaju prema svome narodu, izmučenom i napaćenom, i ponovo, u ove naše neslavne dane, na krst razapetom. Isto tako Vojvoda je održavao stalnu vezu sa istinskim narodnim prvacima u Otadžbini, koji cy se u ovom poslednjem ratu borili za slobodu i ujedinjenje vaskolikog Srbstva. On im je slao sugestije i upytstva iz svog bogatog ratnog iskustva. Pokret Srpskix Četnika Ravne Gore na čelu sa Vojvodom Momčilom Đujićem je kupio ili podigao u slobodnom svetu svoje divne domove u slavu Đenerala Draže, tri doma u Engleskoj, a po jedan u Americi, Kanadi i Australiji. Uz sve to podigli su i mnoge Srbske Pravoslavne Crkve. Vojvoda Momčilo Đujić bio je Predsednik Pokreta od osnivanja 1952. godine pa sve do svoje smrti u Septembru 1999. Dana 11. Septembra 1999. Vojvoda Momčilo Đujić upokojio se u Gospodu i preselio se među Srbske Svetitelje, među Srbske Careve i Kraljeve, među Srbske Vojskovođe i narodne predvodnike. Vojvoda Momčilo Đujić sahranjen je na groblju Memorijalnog centra Oak Hil, San Dijego Kalifornija SAD. Zahvalno Srbstvo S VEROM U BOGA ZA KRALjA I OTADžBINU!!!
Коментари
Постави коментар