САМО ЗА ОНЕ КОЈИ ИМАЈУ ВРЕМЕ И ВОЉУ ДА ЧИТАЈУ ИСТОРИЈСКУ ЛЕКТИРУ Одломак (мало већи) из књиге француског новинара и публицисте ЖАНА ИЗАРА (1944)

 

Одломак (мало већи) из књиге француског новинара и публицисте ЖАНА ИЗАРА (1944)

Женева, јануар 1944. године

 

Тада је у Југославији било 75% сељачког становништва од укупне популације. Југославија је удомљавала и елементе средње буржоазије, чија је идеологија била дубоко демократска и чије аспирације према капитализму нису ишле до такве амбиције да би могле изазивати социјалне немире у друштву. Југославија није носила терет привелеговане класе и није јој била позната стрепња од трустова. Дакле, евентуална примена тог унутрашњег програма, створеног од стране Комитета (Рибар–Тито) није изазивала неку претерану забринутост. Њихов програм није означен ни као бољи ни гори од других, а сам комунизам који је претио сељаштву увођењем колхоза као у Русији, никог није уплашио као друштвени модел. Оно што сељаци и ситна буржоазија у Југославији не могу прихватити јесте политички концепт Антифашистичког већа и успостављање диктатуре од стране наметнуте класе помоћу једне политичке партије заштићене престижом совјетских победа, а која намерава да диктатуром замени диктатуру предратног клана.

Оно што такође забрињава јесте да у том Националном комитету за ослобођење (Тито–Рибар) нема ниједног сељака упркос наведеној чињеници да 75% становништва у Југославији чине сељаци. Међутим, у том Комитету видимо и препознајемо, поред комунистичких руководилаца, познате конзервативне елементе: ултра-Хрвате, усташе и анти-Србе. Радничка диктатурa важи за мањину, док интелектуалци левичари немају политичког искуства и не допадају се народу у истој мери као и некадашњи интриганти из двора или као војници против којих су се и побунили.

Државни удар који је извршен 27. марта 1941. године био је нарочито инспирисан жељом за слободом и демократијом. За такву слободу су се истински Југословени борили до дана данашњег, али они сада немају утисак да су се заиста и изборили, захваљујући политичком обрасцу Комитета за ослобођење. Наиме, Комитет за ослобеђење јасно је дефинисао и своје тезе у погледу федеративне формуле југословенске државе. Тај Комитет намерава да сутра створи нову Југославију, састављену од више федеративних република: Србије, Хрватске, Словеније, Босне и Херцеговине, Македоније и Црне Горе. На таквом федеративном обрасцу појављују се најснажнија размимоилажења између Срба и групације Тито–Рибар. Срби чине блок од отприлике седам и по милиона становника у Југославији и не заузимају само простор Србије у њеним предратним границама већ и простор Црне Горе. Они, такође, представљају већински народ у Босни и Херцеговини, као и у Срему, Војводини и у добром делу Македоније. Прихватити федеративни образац промовисан од стране Националног комитета за ослобођење значило би изделити Србе на три или четири дела како би бројчано били инфериорнији од Хрвата. Већ пет векова се Срби боре за своје јединство и успели су, плаћајући страшну цену, да се ослободе од турског и аустријског јарма зато што за њих значење националног јединства и култ Православне цркве доминирају над свим другим аспирацијама. Они су 1918. године охрабрили стварање Југославије са надом да окупе балканске Словене, али не и са идејом да ослабе српску нацију. То никада не би прихватили. Како онда да данас пристану на федералну идеју до које су досегли на крају пет векова борбе и након овог последњег рата у коме су њихово јунаштво и жртвовање евидентни? Можемо рећи да други сада желе да расточе српско јединство у корист федералне Југославије која ће временом уништити сву њихову вишевековну патњу, напоре и хероизам? Подела Срба, захваљујући таквој федерацији, одаје утисак да се тиме тежи ка поништавању утицаја који произилази из њихове бројчане супериорности. Уосталом, они су убеђени да федерализам, као и комунизам, нема други циљ већ да искористи већ створене околности и да подржи унитарну тезу Хрватске. Да би присилили Србе на промену мишљења, потребно им је открити, у различитим хрватским тезама, њихов привидни дух жртвовања у корист нове Југославије као жртвовања које одговара истом критеријуму који Комитет за ослобођење данас тежи да им наметне. Оно, што им је нарочито потребно јесте да Срби прихвате преговоре. То је од капиталне важности за хрватске политичке особе којима немају шта да замере у погледу крволочних радњи и злочина који су их већ четири године делиле од Хрвата. Титови партизани су се жестоко борили против Срба, додуше, нешто мање крволочно од усташа. Они су, у међувремену, само брутално наставили са екстерминацијом, наводно, српских националиста и српског сељаштва. У партизанским редовима налазио се велики број Павелићевих усташа. Они су напустили Поглавника након немачке катастрофе испред Стаљинграда. Узимајући то у обзир, можемо се запитати да ли за Србе постоји још нека разлика између усташа и партизана осим разлике која постоји између мржње и страха. Федерализам привремене владе код Срба буди сумње из још два разлога: нема јасно дефинисане границе у Срему и у Бачкој и питање Баната ко је остављено у сенци других питања. Тај федерализам такође предвиђа стварање Македоније уз саучесништво Бугара и пре него што су прецизирана и призната права Срба у тој области. Државнички дух Срба је нарочито пробуђен великом сумњом у погледу Бугара и Хрвата. Током своје дуге историје, Срби су, у више наврата, доживели болна искуства од стране управо тих суседа. Међутим, данас се од њих тражи да забораве њихове трагове на српској земљи и искуства својих предака. Национални комитета за ослобођење увелико је преузео хрватске боје да би могао бити тако лако прихваћен од стране Срба. Ниједан признати српски политичар, ниједан познати војсковођа, ни духовни великан нити универзитетски професор, који би сутра евентуално могао утицати на народно мњење, није био члан тог комитета. Политички програм тандема Рибар–Тито (обојица су били Хрвати) био је оно што је додатно иритирало српски патриотизам и, у крајњем случају, шовинизам. Потребно је још поменути да је овај програм претерано инспирисан и протежиран из иностранства. Насупрот федерализму који је представљен од стране Комитета за ослобођење, Срби су супротставили свој програм. Према њиховом виђењу, сутрашња Југославија може постати федерација, али заснована на етничком образцу – ентитетима: српском, хрватском и словеначком. У унутрашњости Србије, која би подразумевала садашње границе Срема, Бачке, Босне и Херцеговине, Црне Горе и Македоније, успоставиће се децентрализација са регионалним аутономијама, али ће Срби остати уједињени. Несумњиво је да би овакав федерализам створио Велику Србију ако бисмо је упоређивали са Хрватском, а нарочито са Словенијом. На крају једног оваквог прорачуна – да ли Срби имају илинемају право да се уједине? Какав су грех они учинили (осим што су најбројнији) да би им неко укинуо то право.

У бившој Краљевини Југославији Срби никад нису покушали да створе Велику Србију која би била територијално омеђена и административно уређена, па чак и упркос огромном утицају и могућностима којим су располагали. Споразум Цветковић–Мачек из 1939. године фиксирао је искључиво територијалне и административне захтеве Хрватске. Ипак, 1.800.000 Срба је остало да живи у тако организованој Хрватској, а од примене Споразума је 700.000 Срба масакрирано и побијено у току овог рата. 

(Ово је сазнање Жана Изара на самом почетку 1944, истребљење Срба је трајало још годину ипо дана.)