СТРАДАЊА НА ЛИЈЕВЧЕ ПОЉУ: „Четничко Косово“

 

СТРАДАЊА НА ЛИЈЕВЧЕ ПОЉУ: „Четничко Косово“ у свести Српског народа Херцеговине

6. априла 1945. године у борбама у Лијевче Пољу страдало је језгро херцеговачких четника на челу са својим командантом Милорадом Поповићем.

Оно што је Зидани Мост, Кочевски Рог и Похорје у свести националног народа Црне Горе то је Лијевче Поље, „четничко Косово“ у свести Српског народа Херцеговине – симбол трагичног страдања дубоко урезан у душу и колективно памћење, „збирно име за сва стратишта и заједничку костурницу“ са чијим се последицама, свесно и несвесно суочава свака нова Српска генерација.

Тог несрећног пролећа 1945. године после „четири године, рата, крви и несрећа“ одигравао се последњи чин „босанске голготе“ и равногорске драме у Другом светском рату, после кога је успостављена чврста комунистичка власт чије неизљечиве последице, као народ, и данас осећамо. Југословенска војска у отаџбини, заклета „ Часном крсту, Краљу и Отаџбини“, измучена и од свих издана доживела је војнички крах под ударима вишеструко надмоћнијих непријатеља. Један њен део, под командом Павла Ђуришића, гинуо је у равницама Лијевча Поља, Хрватској и Словенији други, под командом ђенерала Драгољуба Михаиловића, нестајао је на „путу смрти“, у покушају повратка у Србију са завршном епизодом на Зеленгори, маја 1945. године. Оба пута војске која је припадала истом народу истом циљу држави идеологији била су једнако безизлазна и злосрећна…

Тачно четири године од почетка рата, шестог априла 1945. године, на падинама Козаре стешњени између српских злотвора комуниста и усташа како је записао Душан Поповић, комадант једне од четничких чета, нашли су се борци 29. пука, формираног тог пролећа од херцеговачких четника, приликом реорганизације снага на Требави, на челу са својим командантом капетаном Милорадом Поповићем. Ту су се нашли успешно извршавајући наредбу Павла Ђуришића, о пробоју кроз усташке линије, на падине Козаре, како би ту обезбедили прихват јединица које су, по плану, требале, пробити усташки фронт, и које су пратиле колоне рањеника и цивила и како би истовремено сузбили евентуалне нападе партизана са Козаре.

По Павловом плану у тим драматичним априлским данима, тешкој и готово безизлазној ситуацији, било је одлучено да се крене у пробој усташких линија дуж пута Градишка – Бања Лука а да главни удар буде код Шибића Хана који је био од кључног значаја. Општи четнички напад који је почео у ноћи петог на шести април негде око 2:30 по ноћи, није успио и поред свог пожрвовања четничких бораца…

У вишесатној жестокој борби у којој је лично Павле Ђуришић водио своје борце у јуриш, изложени смртоносној артиљерисјкој ватри, били су стигли надомак циља. Тада су се, међутим, из правца Тополе, у кључном моменту, појавили усташки тенкови и одмах извршили напад на четнике прилазећи на критично одстојање од рањеника, тифусара и цивила. Тада Павле са својим борцима креће опет у напад покушавајући у контрајуришу да спаси рањенике и цивиле, скачући на усташке тенкове и уништавајући их са развијеним бомбама.

„Три Павлова пратиоца, сва тројица потпоручници Батрић Јеврић, Божо Аџић и Манојло Чуљковић, јавила су се добровољно да нападну тенк. Павле је одобрио. Са својих прозора засули смо тенкове митраљеском ватром. Ова тројица, сваки са по две дефанзивне бомбе у рукама, излетили су напоље. Кроз неколико тренутака тенк је био у пламену…“, једна је од слика ове борбе коју су записали преживели сведоци, Павлови борци. На тај начин, уз велико пожртвовање и жртве, одбијен је усташки напад и спашени цивили и рањеници.

Међутим, неуспехом пробоја код Шибића Хана, Херцеговци су остали одсечени. Ту су их убрзо напале усташе с леђа и партизани с преда, са Козаре. У жестоком окршају са усташама и партизанима који је наступио на потезу села Вилуси – Романовци, 29. пук је изложен ураганској артиљеријској, тенковској и пешадијској ватри и за само неколико сати био скоро уништен.

„Мој храбри војник Милан Грубачић, нишанџија на тешком митраљезу „бреда“, докопао је митраљез без постоља и упутио се према мртвом Чеду; сипа и само реденика нестаје. Наједном мучки посрну и преко хладног гвожђа паде поред свог друга и командира.

Ту остају у самртничком ропцу и борци које лично не познајем, Невесињци и Билећани“ , пише у својим Сећањима Душан Поповић, описујући један од многобројних сличних мучних и епских момената четничке погибије.

Са својим борцима страдао је и њихов комадант Милорад Поповић који је у тој борби био два пута тешко рањен, и то прво усташким метком у раме, а затим партизанским у стомак. Да не би непријатељу жив пао у руке овај прослављени комадант херцеговачких четника извршио је самоубиство.

„Тада сам погледао и видио Милорада како лежи у грчу, на леђима“, пише његов брат Душан. „Извадио је свој револвер и држи га пружена Милимиру,, понављајући неколико пута; Убиј ме да ме зликовци не нађу жива! Видећи то, ја већ сасвим прибран, рекао сам – Бог ми је сведок; Узми и убиј га! У томе је пристигао и Милан Гузина. У том часу Милорад је окренуо парабелум и на наше очи, окинуо под браду. Рука је клонула. Милимир је узео његов револвер и са Миланом пришао мени…“

Из тог „казана“ у равницама Лијевча према подацима историчара Бранислава Ковачевића, наведеним у књизи „Од Везировог до Зиданог Моста“, од око 800 Херцеговаца успело је да се извуче њих око 220 и прикључи четничкој главнини. Према подацима које наводи Алекса Тепавчевић у тој борби погинуло је преко 70 Гачана. То значи да је само за та два дан, четвртог па затим шестог априла, у Лијевчу Пољу, погинуло преко 100 Гачана, јер су тог четвртог априла, у Сеферовцима погинули поп Радојица Перишић и преко двадесет његових бораца.

“То су све били борци из најужег мог мјеста, са којима сам увек био заједно за све време тешког рата. Стезало ме срце при помисли да више никада нећу видети попа и вођу устанка Радојицу Перишића, свог најближег рођака Благоја Тепавчевића, комаданта гатачких јуришлија, и уз њих двадесет младих јунака из Гацка и Херцеговине. Све сам их волео као браћу и до обољења од тифуса био њихов садруг у свим преживљајима кроз Босну. Био сам морално покошен и нисам више марио за живот“, записао је о тој погибији помињани Алекса Тепавчевић.

Последице ових патњи страдања и пораза готово да су несагледиве. Стубови српства у Црној Гори, например, овом трагедијом били су порушени. Добар део нацоналне интелигенције, скоро две трећине свештеника, а посебно и готово у потпуности војни старешински кадар нестали су са историјске сцене.

Митрополија црногорско – приморска скоро да је била запустила.

Све то поспешило је стварање и развијање посебне црногорске нације која ће се у новије време преметнути у ентитет који ће своје истакнуто и наглашено српство ранијих векова, заменити потпуном негацијом српских корена и индетитета, препознајући се данас као посебна нација у самосталној држави. Управо са тим последицама данас се суочава се и бори српски народ у Црној Гори.

С друге стране, у Херцеговини, Одбрамбено-отаџбински рат је те последице донекле залечио али последице тадашњег слома српске идеје и данас су итекако видљиве.

Милан Никчевић, историчар